Zašto Šekspirovi soneti
ponovo među Srbima 2012.

ŠEKSPIR: SONETI (prevod i predgovor: Jelisaveta Milojević)
Izdavač: Filološki fakultet, Beograd, 2012.

Knjiga sadrži Uvod u dužini od šezdeset strana. Slede navodi iz Uvoda:

Pola veka posle...

Bezmalo pedeset godina nakon objavljivanja Šekspirovog sonetnog opusa na srpski pred čitaocem se ponovo nalaze soneti u prevodu: zbirka od 35 Šekspirovih takozvanih Velikih soneta (The Great Sonnets).

Izgled korica knjige (klikni na sliku za uvećanje)

Zašto ponovo soneti? Zašto prevoditi ono što je već prevedeno? Odgovor je: iz najmanje tri razloga. Prevođenje poezije jeste najzahtevnije pa, tako, uvek može drukčije i bolje, budući da je prevod samo aproksimacija idealu a ne i samo postignuće ideala. Sa druge strane, ponovni prevodi su nužni jer je sam jezik dinamičan u svom vremenskom i društvenom razvoju pa u izvesnim momentima komunikacija između jezika prevoda i jezika čitalaca postaje otežana ili nemoguća. Postoji i još jedan, možda najvažniji razlog: dužnost je svakog stručnjaka i prevodioca da, imperativno, stane u odbranu pesnika – autora originala - i ispravi greške prethodnika, ukoliko su one takve da potpuno promašuju ono što izvornik kaže (uporedi, na primer, original i prevode Soneta 130 Raičkovića i Angjelinovića).

Možemo samo zamisliti koliko, usled rđavog prevoda koji promaši original, trpi književna kritika i istorija književnosti – ona koja se ne bavi direktno izvornikom već se oslanja na ovakve prevode, ne pretpostavljajući da je prevod netačan; takođe i pozorište: nevalidni tekst prevoda uvodi i reditelja, i glumce, pa onda i publiku, u perpetuum neodgovarajuće i loše interpretacije. “Krivično delo je uvek nešto što se desilo i imalo uticaja i posledice jednom u prošlosti i relativno kratkoročno. Loš prevod utiče i stvara posledice u budućnosti, trajno” (Živojinović, 1981:273). Iz ovih razloga nikla je odluka da Šekspirove sonete prevedem ponovo. “Loš prevod se može pobiti samo boljim. Nikakvo mišljenje ne može zameniti samo stvaranje” (Živojinović, 1981:267),

Zašto soneti ponovo među Srbima? ili, drugim rečima: Čemu kritika prevoda? Naš odgovor je, uz obrazloženje, sadržan u sledećem citatu: “Slabim prevodima možda i ne bi trebalo posvećivati veću pažnju nego slabim originalnim delima da nije u pitanju lažno predstavljanje izvornika. Slab pisac govori samo u svoje ime, loš prevodilac pozajmljuje svoj glas i velikim pesnicima. Zato kritika prevoda ima važan zadatak da upozori čitaoca koliko je tekst koji mu se nudi verna slika originala. Kritičar prevoda jedini je branilac nezaštićenog autora izvornika” (Konstantinović, 1981:123)

U predgovoru knjizi govori se o činjenicama u vezi sa Šekspirovim sonetima: temama, izražajnim sredstvima, ritmu i metru, strukturi, a sve, uglavnom, iz prevodilačkog ugla, i odgovara se na neka opšta pitanja, kao na primer: Zašto ponovo soneti? Zašto prevoditi ono što je već prevedeno? Može li neko ko ne zna jezik originala prevoditi poeziju uz posredovanje proznog prevoda poznavaoca tog jezika? Gde su granice pesničke slobode u prepevu? Znalac i prevodilac u istoj osobi? Može li kritikovati prevod neko ko suvereno ne vlada jezikom originala? Čemu kritika prevoda? Pošto mislim da kritika prevoda ima smisla, kao deo apologije, u ilustrativne svrhe, stavljam pred čitaoca uporednu analizu i kritiku nekolikih prevoda-prepeva: Soneta 18, 116, 130, 71, 91 i 33 e da bi čitalac i sam mogao videti šta je šta te da ne dozvoli da mu se proda rog za sveću.

Navodimo neke od najznačajnijih ideja iz Predgovora:

Moje je mišljenje da je Šekspir bio pesnik u dramama, kao i dramski pisac u pesmama – koliko čega je u čemu, stvar je gradijenta: više - manje no isključivosti: ili – ili. Kad se čitaju Šekspirovi soneti zapaža se da su oni od dramske ruke (vidi, na primer, Sonet 46, koji počinje stihom ‘My eye and heart are at a mortal war’, sa jasnom ekspozicijom na početku, sukobom, razvojem radnje i klimaksom u drugom ‘činu’, tj. drugom katrenu, raspletom u trećem ‘činu’, tj. trećem katrenu i efektnim sažetkom-poentom u završnom distihu). Kao drugi primer veze između pesničkog i dramskog navela bih primer Soneta 66, koji počinje stihom ‘Tired with all these, for restful death I cry’ i koji, stihovima, dakle pesničkim sredstvom, uobličava i snažno evocira temu iz Hamletovog dramskog monologa ‘To be or not to be’.

Ovom prilikom, i u ovom kontekstu, istakla bih i sledeće: mislim da bi ova ideja o odnosu dramskog i poetskog kod Šekspira mogla biti plodotvorna u pozorištu i postavljanju Šekspira na scenu, gde, kad bi se celom Šekspirovom opusu prišlo tako da se opus seče po vertikali, dakle ne predstavi svaka drama ponaosob, svaka pesma ponaosob, već se na jednom mestu okupe svi delovi drama i pesama povezani samo temom (ljubavi, ljubomore, lepote, razočarenja, osvete, smrti, itd), onda bi se moglo govoriti o varijacijama na određenu temu ili teme pa bi tako, u takvom scenskom predstavljanju Šekspirovog dela, i soneti prirodno našli svoje mesto – ovako, sonete pozorišni reditelji smatraju nesceničnim, zbog odsustva radnje, pa ih zato u pozorištu i ne vidimo. Nadalje, ova ideja bi bila plodonosna i u književnoj kritici, koja, nije mi poznato da je sagledavala Šekspira na ovaj način – mislim da bi se jedino tako stekao uvid u celinu Šekspirove poetske vizije.

Pošto se knjiga koja je pred čitaocem bavi Šekspirovim sonetima iz prevodilačkog ugla, uz pregled favorizovanih ritmova vezanih za englesku poeziju, reći ću i to da mislim da je ritamsko biće svakog jezika osobeno te da se karakteristično izražava na određeni način – tako, biće srpskog jezika je trohejsko i tu činjenicu moramo uvažiti kod prevođenja – da bi prevod bio u rezonanci sa ritamskim bićem maternjeg jezika on mora pulsirati samo tim ritmom. Otud svako insistiranje na doslovnom prenosu ritma i metra iz izvornika u jezik na koji se prevodi nema smisla: prevedena pesma mora imati vibraciju jezičkog bića onog jezika na koji se prevodi.

U vezi sa strukturom Šekspirovog soneta i suštinskoj vezi između strukture, tj. forme, i značenja, a iz ličnog prevodilačkog ugla, želela bih da ukažem na moje sledeće iskustvo. Ponesena lepotom jednog distiha krenula sam da ga prevodim odmah, ne mogavši da dočekam momenat da on ‘dođe na red’, tj. da prvo prevedem prvi katren, pa drugi, pa treći…Dogodilo se to da, i pored izrazitog mog žara,i, činilo se, značenjsko-estetske dovoljnosti samog distiha da mu se može prići u prevođenju, rešenje nisam mogla da nađem i muke su trajale. Pokazalo se sledeće, što mislim da ima fenomenološku vrednost: prevođenje je putovanje, ruku pod ruku sa pesnikom, i ono ima svoj početak: intelektualni i emotivni, ima svoj tok i svoj kraj, i pesničkoj ruci-vodilji se treba prepustiti sa poverenjem, empatijom i naklonošću; na taj način prevodilac, uz pesnika, doživljava katarzu i završava put sa osećanjem sreće a prevodna rešenja niču samo na mestima gde po nuždi stvari, pesnikovom promišlju, treba da niknu i onda kad im dođe vreme. Prevodilački prosede jeste čin re-kreacije, ponovnog stvaranja, i on podrazumeva poštovanje prirodnog toka stvari – prevođenje ‘na preskok’ je protivprirodno u ovom smislu.

Licentia poetica, takođe poznata i kao ‘pesnička sloboda’, ili prosto ‘sloboda’, najčešće je eufemizam koji označava distorziju činjenica, pojednostavljivanje, stilizaciju ili metaforsko zgušnjavanje slika, izostvljanje ili dodavanje jezičkog materijala, izvrtanje gramatičkih pravila i verbalno preuobličavanje izvornog teksta sa namerom da se original vlastitim sredstvima oživi i poboljša. Oni koji upražnjavaju poetsku slobodu, svesno ili nesvesno, pretpostavljaju da je ona u potpunosti diskreciono pravo pesnika-prevodioca i da je publika mora tolerisati i odobriti. Govoreći o pesničkom shvatanju prevođenja Milovan Danojlić kaže: ”Po tom shvatanju, izvornik nije smatran za zaštićeni obrazac koji se po svaku cenu ima čuvati i presađivati, nego je uziman kao izazov, podsticaj, uzor za pisanje uporedne pesme...

Važno je bilo dati što ličniji pečat novoj verziji, udahnuti joj život, osposobiti je za samostalno estetsko delovanje. Poduhvat je bio utoliko privlačniji i vredniji pažnje ukoliko je ličnost koja ga je izvodila bila zanimljivija” (Danojlić: 1981: 247 – 248). Primeri pesničke slobode, do stepena improvizacije, nadpevavanja i promašaja značenja originala, mogu se naći u primerima iz uporedne analize nekolikih prevoda-prepeva Šekspirovih soneta koje sam predstavila u Predgovoru (vidi: Soneti 18, 116, 31, 90, 130, 71, 91, 33). Bilo je mišljenja da bi samo književnici i pesnici trebalo da prevode pesnike i da, ukoliko može da se bira, onda prioritet u prevođenju treba dati pesniku. Moje je mišljenje, nakon ozbiljne i obuhvatne analize prevoda-prepeva, da pesnik ne može prevoditi ni upevavati bez temeljnog znanja jezika sa kojeg prevodi a mislim, na dalje, da se znanje i pesnički dar moraju sresti u istoj osobi.

Predgovoru sledi knjiga u knjizi: Veliki soneti u originalu i prevodu na srpski. Razlog mog opredeljenja da pružim baš ovaj izbor pesama u prevodu na srpski jeste taj što ceo Šekspirov sonetni opus, kao, uostalom, ni dramski, nije istog umetničkog dometa. Opredelila sam se za vrh: 35 soneta od ukupno 154, koji, po jedinstvenom i neosporenom mišljenju kritike, ali i po mom ličnom mišljenju, predstavljaju najbolje od dobrog. Naziv kojim su obuhvaćeni ovi soneti u anglosaksonskoj književnoj kritici jeste The Great Sonnets. Namera mi je, takođe, bila da čitaoca, i onog strpljivog i još više onog nestrpljivog, odmah uvedem u ono što je najbolje u Šekspirovom sonetnom opusu, da i čitalac kratkog daha uspe da dođe, na primer, do večnog Soneta 116, toliko večnog da se u Engleskoj on i danas govori na venčanjima.

Nagrada mom trudu jeste nada da će Šekspirovi Veliki soneti u njihovoj izvornoj lepoti, kao i prevodi, naći publiku koja će sa njima i pomoću njih sa tom lepotom ući u rezonancu.

Jelisaveta Milojević

Slušaj 1. deo:     (mp3)

Slušaj 2. deo:     (mp3)

Poštovani gospodine Simiću,

U prilogu je adresa na kojoj se može čuti moj prevod Šekspirovog Soneta 18 – govori glumica Željka Gortinski (diplomirala u klasi Arse Jovanovića, na Akademiji u Beogradu; živi u Americi, u Los Anđelesu). Njeno tumačenje je objavljeno na sajtu Projekat 154, koji, slaveći pesništvo, okuplja glumce sveta koji govore Šekspirove sonete na svom maternjem jeziku – otud naziv Project 154 (toliko je soneta). Adresa ovog sajta je www.project154.com.

Moj prevod u izvođenju Željke Gortinski je na adresi: http://www.project154.com/sonnet-18.html

Poruka dobijena 22. decembra 2012.

Poštovani gospodine Simiću
U prilogu su slike za Vaš sajt. Slobodni ste da priključite ove moje komentare slikama.
Jelisaveta Milojević.

Jelisaveta Milojević

Osnovnu školu gimnaziju završila sa svim odličnim ocenama, kao nosilac Diplome "Vuk Karadžić". Studije engleskog jezika i književnosti, na Filološkom fakultetu u Beogradu, završila je 1976. godine. Tokom studija dva puta je nagrađivana Novembarskom nagradom Univerziteta u Beogradu: za postignut uspeh u školskoj 1974/75 i kao najbolji diplomirani student. Stepen magistra stekla je 1980, odbranivši tezu: Problemi prevođenja engleskih tekstova različitog registra i društvenog dijalekta. Uvod u jednu didaktiku prevođenja. Doktorirala 1987. godine odbranivši tezu sa temom: Algoritamsko opisivanje jezika na primeru složenica. Radi na Katedri za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu u zvanju vanrednog profesora za Engleski jezik. Studijski je boravila u Velikoj Britaniji: 1971. (Cambridge), 1974. (Cambridge), 1979/80. (London), 1981. (London), 1984. (Birmingham), 1985/86. (Birmingham), 1987. (Birmingham). Bila je gostujući član kolektiva u Odseku za engleski jezik Univerziteta u Birmingemu (English Department, Arts Faculty, Birmingham University, UK) kao stipendista Britanskog Fonda (The British Scholarship Trust for Yugoslavs), u periodu od januara do jula 1984. i gostujući član kolektiva The School of Slavonic and East European Studies na Univerzitetu u Londonu u periodu od aprila do jula 1984. godine.

Između 1988. i 1994. radila kao konsultant u dva projekta Mašinskog fakulteta u Beogradu posvećenim automatskom prepoznavanju govora. Objavila je četiri knjige: Gramatika reči (Beograd: Matematički institut SANU i Filološki fakultet, 1996); Brain and Speech (Filološki fakultet u Beogradu, 1996); Word and Words of English (Beograd: Papirus, 2000) i Essentials of English Morphology (Beograd: Papirus, 2003). Objavila je više stručnih i naučnih radova, održala sedam predavanja po pozivu na Univerzitetu u Birmingemu i Beogradu i učestvovala, sa referatom, na više domaćih i međunarodnih naučnih skupova. Član je Društva za primenjenu lingvistiku Srbije od 1981. godine. Godine 1999. izabrana za predsednika Društva za strane jezike i književnosti Srbije. U savetu je Društva srpsko-irskog prijateljstva i Društva za nauku i umetnost Srbije.

Postavljeno: jun 2012.

Poštovani gospodine Simiću,

Vama, kao tragaču za zlatom i biserima u našem aktuelnom javnom životu ali i na groblju srpske kulturne baštine, šaljem prilog koji biste mogli biti radi da sačuvate od zaborava i ostavite budućim pokoljenjima. Radi se o snimku, koji sam načinila digitalnom kamerom, školskog zadatka moje majke, Veselinke Smiljanić, iz 1935. godine. Zadatak je iz srpskog jezika, iz versifikacije, i glasio je: podeliti na stope pesmu „Veče“, Vojislava Ilića. Zadatak je dat učenicima šestog razreda Zemunske gimnazije, dakle, šesnaestogodišnjacima. Moj razlog vezanosti za ovu sliku je upravo taj što mislim da su se nekada negovani visoki kriterijumi vezani za školstvo i struku urušili – današnji univerzitetski studenti ne bi mogli odgovoriti na gimnazijska pitanja koja su bila normalna u Kraljevini Jugoslaviji. Kad sam, vaspitavana od roditelja nastavnika da poštujem izvrsnost, kao mlad nastavnik, pisala, u kritičkom duhu, o mestu nastave stranih jezika u novom, srednjem usmerenom obrazovanju i ukazivala na ruiniranje svih plemenitih ciljeva struke za koji se zalagao dotadašnji gimnazijski sistem, urednik Prosvetnog pregleda me je odbio rečima da se zalažem za elitizam i da tekst ne može biti objavljen. Za taj i takav elitizam, onaj duhovni, zalažem se sa katedre, suprotno od matice, poslednjih trideset godina kao univerzitetski nastavnik.

klikni na sliku za uvećanje

Reči „na groblju srpske kulturne baštine“ pripadaju pokojnom profesoru Pozorišne akademije i reditelju Miroslavu Beloviću, koji je, po sopstvenoj izjavi, baš tu, na tom groblju, našao Nušićev tekst koji je uobličio i postavio kao predstavu Mister Dolar, igranu na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Verujem da ćete i biseru koji vam šaljem naći mesto u vašoj arhivi. Kakve to sve ima veze sa žalosnom sudbinom Šekspirovih soneta u Srbiji? Ima. Ja, u šali, a u stvari krajnje ozbiljna, umem da kažem mojim studentima: sve sa svim ime veze u svakom trenutku...

Sa poštovanjem,
Jelisaveta Milojević

Poštovani gospodine Simiću,

U prilici sam da vam pošaljem adresu na kojoj se nalazi video snimak intervjua u vezi sa izlaskom iz štampe moje knjige prevoda Šekspirovih Soneta, koji sam dala za Televiziju Slobomir. Izbor delova teksta koji sam izgovorila napravili su novinari Televizije, rukovođeni svojim interesovanjem i nalozima profesije i u tom smislu su definisali fokus. Intervju je napravljen i objavljen juna 2012.

Jelisaveta Milojević

Hadži Nenad Maričić - Vilijem Šekspir: Sonet 29

Govori Hadži Nenad Maričić, glumac Narodnog pozorišta u Beogradu. Uz saglasnost glumca ovaj tekst je postavljen na link: Šekspirovi soneti ponovo među Srbima 2012.

Izgovoreno na premijeri predstave Šekspir: Soneti u Narodnom pozorištu u Beogradu, 27. februara 2014. Predstava je upriličena povodom jubileja 450 godina od rođenja Vilijema Šekspira i prvog prevoda Soneta na srpski posle pola veka.

Prevod: Jelisaveta Milojević

From: Jelisaveta Milojevic
Sent: Saturday, May 03, 2014 10:22 PM
To: 'Dragoslav Simic'
Subject: Molba re Intervju Radio BG
Importance: High

Poštovani Dragoslave,

Ako mislite da je u redu, dajte, molim vas, da se stavi na vaš sajt:

Na ovom linku je snimak mog nastupa na Radio Beogradu, na vaskršnji ponedeljak, 17. aprila (Radio Beograd 2, Klub 2, urednik Meliha Pravdić):

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2014/04/17/20764845/Klub2%2021-IV-2014.mp3

Srdačno vas pozdravljam,
Jelisaveta

From: Goran Stanivuković
Sent: Friday, December 12, 2014 2:36 PM
To: Jelisaveta Milojević
Subject: RE: Raščitavanje Soneta 20 iz prevodilačkog ugla

Draga Jelisaveta

Pročitao sam dobar deo Vaše elegantne i dirljivo napisane knjige o Sonetima, dok sam putovao, dužom rutom (zbog jakih vetrova nad Atlantskim okeanom), preko Islanda i Grenlanda, do kuće. Veoma mi se dopada Vaš pristup, organizacija knjige, i iščitavanja. Njima nikada kraja, kada su po sredi Soneti. Hvala Vam na tom daru i na prilici da pročitam još nešto zanimljivo, važno, i inspirativno o Sonetima. Veoma mi je bilo drago što smo ponovo imali priliku da se vidimo, makar i na kratko.

Šaljem Vam srdačne pozdrave, kao i uvek ranije.
Goran

Goran Stanivukovic
Professor
Department of English
Saint Mary's University
Halifax, Nova Scotia, B3H 3C3
Canada

Najava audio knjige Šekspirovih Soneta:
Hadži Nenad Maričič: Vilijem Šekspir: Sonet 66

---

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad