Vojislav Simić

Ovu stranicu je opremio Dragoslav Simić urednik sajta.

Bubiša i Judit Simić. Snimio Dragoslav Simić

Autobiografija uživo
snimljeno 2007.

Vojislav Simić: Kad me je Dragan pozvao u ovu emisiju, reče mi, dođite, bićete moj gost, imate mnogo godina, i mnogo pamtite, pa će biti zanimljivo da nam ispričate neke događaje koje ste doživeli tokom svih ovih godina.
Ja sam to prihvatio, pa onda, pomislim nešto, napravim kao neki zbir, pa kažem, sada imam 83 godine, i sve vreme sam živeo u jednom jedinom gradu, Beogradu, a ceo svoj radni vek sam proveo u radio stanici Beograd. Znači, kad se pogleda ovako, reklo bi se, jedan dosadan i monoton život: 83 godine u jednom gradu i u jednoj istoj ustanovi. Takvi se ljudi obično u inostranstvu, pogotovo u Americi, smatraju potpuno neuspešnim i nesposobnim. Onda treba imati drugi zbir, pa kažem, da, ali za to vreme, za tih 83 godine življenja u jednom gradu ja sam promenio osam država. Kaže Dragan meni kako to, osam država, pa, eto tako, rođen sam u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1924. godine, a sada živim u Republici Srbiji, a za to vreme sam bio državljanin Kraljevine Jugoslavije, pa sam onda bio za vreme okupacije živeo u Nedićevoj Srbiji ili u nemačkoj okupacionoj zoni. Pa onda posle rata u FNRJ, Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, pa onda u SFRJ, tj. Socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, pa kad se ona raspala u Miloševićevoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, pa onda u SCG. Danas sam opet u Srbiji, tamo gde sam se ustvari i rodio.

Posle shvatim zasto je moj život bio zanimljiv, zato što sam živeo u toliko država i doživeo toliko promena. Za to vreme su se ogromne stvari desile, ne samo kod nas, nego svuda u svetu, a mnoge stvari u svetu su uticale i na ono što se desavalo kod nas.

Nekad davno sam razgovarao sa mojom majkom i sa mojom babom, i onda su one pričale da je, u stvari, onaj čuveni „fin de siecle“ kraj XIX veka bio negde na početku Prvog svetskog rata. Od Prvog svetskog rata posle toga se sve promenilo, onda je došao neki drugi svet, neki drugi način života, četiri imperije su srušene. Ja to, razume se, ne pamtim, ali to znam iz priča, ali zato pamtim onaj jedan drugi period, na primer iz Kraljevine Jugoslavije, od kad sam se rodio, i to negde od 30-ih godina, kad sam već pošao u osnovnu školu, i to je bio jedan period interesantan i vrlo lep za mene. Lepo smo živeli sve do rata. Kad je došla 1941 godina, došao je rat, došli su Nemci, srušili su mi kuću, otac je otišao u zarobljeništvo, a mi smo se mučili sve vreme okupacije, tako reći jedva preživljavali. Odjedanput su došli Rusi i komunisti, i došlo nešto potpuno treće, onda sam doživeo neke potpuno druge stvari i posle se nekako polako navikao na taj komunizam koji je postajao sve blaži i blaži, da kažem, i prešao u neki socijalizam, onda je došla promena posle Titove smrti, pa Milošević, pa onda raspad Jugoslavije i oni suludi ratovi, i najzad, pad Miloševića i 5. oktobar. Onda sam imao još neku nadu koja mi je trajala samo dok nije ubijen Zoran Đinđić. Posle toga nekako opet kao idem stalno u krug, ili što šatrovci kažu, vozim se na ler.

Međutim, sad kad sam već ovde u radio stanici, setio sam se nešto. Ja sam prvi put došao u ovu zgradu, što je možda zanimljivo za slušaoce, 1937. godine. Te godine sam se razboleo od šarlaha, a šarlah je bio pre rata jako teška bolest, nekad i smrtonosna. Ja sam ležao šest nedelja u kući u karantinu. Na kući su bili zalepljeni plakati sa mrtvačkom glavom „ovde je zarazna bolest, niko ne sme da priđe“. Bila je sa mnom samo moja majka. I, kad sam ozdravio, onda je kuća morala da se dezinfikuje. Moj otac kaže: „idemo u jedan hotel ovde blizu dok se kuća ne sredi“. Koji hotel, pitam ga, a tata kaže „Zanatski dom“. Dakle, to je ova kuća u kojoj ja sad upravo sedim i iz koje govorim. Zanatski dom, danas Radio Beograd, sazidan je negde 1935-36 godine i gradio ga je čuveni arhitekta Nestorović. U to vreme to je bio, s jedne strane, hotel, iz ulice Lole Ribara, bivše Svetogorske, a onda se zvala Žorža Klemansoa. Ta je ulica mnogo menjala imena, i kad kazem Lole Ribara, ljudi se onda najbolje sećaju. U toj ulici je bio bioskop koji se zvao Avala, i taj bioskop je bio gde je sad Studio 6. Dakle, u Studiju 6 je bila bioskopska sala, a tamo iznad Studija 6, gde je sada Nototeka i gde su one stepenice koje idu kružno levo i desno, tu je bila kućica operatera, koji je odatle puštao filmove. Na prvom i drugom spratu bio je hotel, a sa ove strane gde je sad klub i sa ove strane iz Hilandarske ulice gde su Studio 8 i Studio 13, tu je bila kafana-restoran, koji je u to vreme držao Žika Belić koji je bio poznati ugostitelj i ugledan član zanatske komore.

Zanatska komora bila je jedna stvarno moćna i jaka ustanova, i zanatski fond je bio vrlo bogat, i ta kuća je bila vrlo skupa za ono vreme. Radio je tu kuću uzeo 1947. godine, a od 1948. godine ja sam bio stalno u njoj. Vi znate te priče o Radiju, da je u stvari Radio postojao pre rata u zgradi Akademije nauka, odakle je bio održan onaj čuveni kraljev govor, odnosno onog potporučnika koji je umesto kralja govorio 27. marta kada je srušena Vlada Cvetković–Maček, a posle je bila kratkotalasna stanica na uglu ulice Nemanjine i Kneza Miloša. Kad su došli Nemci, počela je tu da radi njihova radio stanica koja se zvala „Zender Belgrad“. Odatle je emitovana čuvena pesma Lili Marlen, prvi put, što je čudo, mislim, baš upravo iz Beograda. Ja sam tu za vreme okupacije nekoliko puta svirao honorarno sa nekim malim sastavima, a posle kad su Nemci otišli i kad su došli partizani, onda sam odmah nastavio da sviram, isto u raznim malim sastavima, i tu sam u stvari polagao audiciju za džez orkestar. Bio sam primljen kao klavirista u džez orkestru 1948. godine u januaru kada se jazz orkestar i osnovao. Pre toga sam, u leto 1947. godine radio sa kolegama, studentima Muzičke akademije kao muzički manipulant, tako se to zvalo. Ustvari, okretali smo ploče i magnetofonske trake. Upravo sada gledam ovde jednu mladu devojku koja ima kabinu, tj. tehniku koja mi danas izgleda kao elektronski ili kompjuterski studio u nekom svemirskom brodu, prema onom kako je izgledalo kad sam ja bio tamo sa onim starim rasklimatanim magnetofonima i gramofonima koji su škripali i stalno se kvarili. Bilo je tu zanimljivih stvari iz tog doba, a ja ću vam ispričati jedan dobar štos.

Kolarac, 50 godina Jazz orkestra, Beograd 1998.
(klikni na sliku za uvećanje)

Srđan Barić, kompozitor, moj kolega, i ja radili smo kao tzv. okretači ploča i magnetofona. Onda je bilo nepisano pravilo da u 22 časa idu vesti za celu Jugoslaviju, a u 2 minuta do 22 časa mora da se završi program, onda kuca sat, znak Radio Beograda i u 22 časa počinju vesti za celu Jugoslaviju. Dakle, nije postojala nikakva mogućnost da slučajno pređete tih dva minuta. Tačno u 21.58 morate da završite kako god znate. Mi smo imali, razume se, već ranije izminutirane stvari koje smo puštali, koje smo dobijali na košuljicama, i tog dana je bila na programu Betovenova Sedma simfonija. Nas dvojica, kao studenti Muzičke akademije, razume se, morali smo da slušamo te stvari i to smo i učili, i da izračunamo otprilike prema programu koliko nam je vremena ostalo.

Nismo smeli ni da skratimo Betovenovu simfoniju a niti da uđemo u ona dva minuta ispred centralnih vesti. Odjednom smo shvatili da moramo da nađemo neko rešenje. Onda brzo odemo Barić i ja u Nototeku, bila je već noć, zatvorena Nototeka, mi uzmemo ključ i otključamo, uzmemo partituru Sedme simfonije i nađemo jedno zgodno mesto gde bi mogli da napravimo rez, a da se to ne primeti. Našli smo tonalnu vezu i bili smo uvereni da niko to neće primetiti, tako da ćemo zavrsiti tri minuta pre 22 casa. Mi to uradimo, izvedemo to tako vešto da se uopšte nije primetilo ništa, i simfoniju normalno završimo i onda čestitamo jedan drugom. Nije prošlo ni dva minuta, zazvoni telefon, javlja se direktor, Đilas mu se javio, a Đilasu se opet javio Oskar Danon koji tu simfoniju treba tih dana da diriguje i sluša kod kuće sa partiturom. Vidi čovek da nešto fali Betovenu, i ne može da dođe sebi i ljutito zove direktora radija. Razume se, sutra dođemo odmah na raport, mi kažemo da iz poštovanja prema Betovenu nismo hteli da ga skratimo, a nismo smeli da uđemo u program i da smo smatrali da je to najbolje rešenje, jer nismo računali da ce iko slušati Betovena sa partiturom. Bilo nam je oprošteno. Eto to je jedan mali prikaz iz tog doba kako smo onda radili u radio stanici.

Jazz Fest Bled 1963.
(klikni na sliku za uvećanje)

Ispričaću vam još jedan štos. Postojao je jedan stariji ton majstor koji se zvao Kolar, on je, interesantna stvar, radio u Radio Beogradu pre Drugog svetskog rata, pa je razmontirao tu stanicu pre neto što su došli Nemci, pa je Nemcima opet montirao stanicu, pa onda je razmontirao Nemcima stanicu 1944. pa je onda partizanima opet postavio. Znao je napamet tu stanicu bolje nego iko i jednog dana negde 1948. godine nastao je prekid struje, svi su se uzbunili, jure gore/dole da vide šta je a onda neko kaže da to možda Kolar zna. Nađemo Kolara, kaže on: „to je onaj pacov koga znam još od pre rata, on stalno grize kablove i nekoliko puta je pregrizao kabel i znam gde je“. I ode i stvarno nađe mesto gde je pregrižen kabl. Bio je prekid, ne znam koliko, čitavih jedno 15 minuta. To je sećanje na tu staru zgradu. Posle, kad smo došli ovde u ovu novu zgradu u Hilendarskoj ulici, već sam bio član džez orkestra, i onda smo počeli da probamo gore u kuli. U to vreme su bile probe rano ujutro od 8 sati do 12, pa smo onda odmah jurili na Adu da se kupamo u Savi i da se zezamo na onom čuvenom splavu „Lepa Niverneza“...

Vojislav Simić: E, sledi jedna još priča, zanimljiva. Kad je došlo oslobođenje 1944. godine, odnosno borba za Beograd koja je počela 15-og a trajala do 20-og oktobra, ja se zateknem baš na najgorem mestu, u Dositejevoj ulici, na ničijoj zemlji. Tu su bili s jedne strane Nemci, kod samog spomenika, a s druge strane dole kod sadašnjeg Kluba književnika partizani, „Garibaldi divizija“, a između prazan prostor. I, to je trajalo tako tih 5 dana. Ne smete ni da otvorite prozor, niti da se pojavite. Jedno veče, bilo je tako negde, na primer, 17., 18. oktobra, odjedanput preko nekog zida iz dvorišta pojavi se jedan Rus, oficir u novoj novcatoj uniformi, i pita da li neko govori ovde ruski. Kažemo, mi ne znamo ruski, ali nekako ćemo da natucamo srpsko-ruski. Kaže, je li ima ovde Nemaca kod vas u kući. Bilo je to čudno, jer smo znali da su Nemci od Pozorišta do Kalimegdana držali taj prostor, sve dok ne izvuku trupe na most na Savi. Partizani su već zauzeli skoro ceo Beograd i došli odozdo od sadašnjeg Doma armije, a Terazije i ceo Trg Republike bio je prazan, brisani prostor. Nama je taj Rus bio sumnjiv, i dan-danas se pitam ko je on bio uopšte, i da li je to bio pravi Rus, jer je preskočio ogradu, i otišao na stranu gde su Nemci bili. U tom dođe sutradan oslobođenje i mene oslobode Talijani, Garibaldi divizija. Zanimljivo je da sam komandanta Garibaldi divizije sreo posle 20 godina na festivalu u Pezaru gde smo svirali. Taj komandant je tamo bio predsednik opštine. On mi kaže: „ja sam iz divizije Garibaldi i tako govorim malo srpski“. Ja mu kažem, znam, vi ste me oslobodili. Kako?, kaže on. Pa, rekoh, eto, vi ste upravo bili u tom delu Beograda gde sam i ja bio.

Bubiša i Count Basie, 1973.
(klikni na sliku za uvećanje)

Onda smo ja i moji drugovi razmišljali šta ćemo da radimo, na Sremski front baš nam se ne ide. Nikako u pešadiju. Nešto smo smišljali da nađemo neki drugi rod, npr. artiljeriju ili mornaricu. Odjedanput, u Dom omladine koji je bio tamo gde je Protokol na Terazijama, dakle, do sadašnje Atine, dođe patrola OZNE Šeste ličke i izvadi neki spisak, pročita moje ime, zatim ime Darka Kraljića i odvede nas sa još četvoricom u zatvor Šeste ličke baš preko puta Kalenićeve pijace, na ćošku Baba Višnjine. Pojma nisam imao ni zašto ni kako. Srećom neko je to video i javio mom ocu. Moj otac je znao dobro Sinišu Stankovića, bili su prijatelji još od pre rata naše porodice, i javio mu da sam tamo i molio ga da interveniše, jer je taj zatvor bio na zlom glasu, pošto su mnogi nestajali bez traga odatle.

Bilo je sad važno da se za mene interesuje neko kao Siniša Stanković. Međutim, Siniša Stanković je dobio onaj stari oznaški odgovor da se ne bojim ako nisam kriv. Znate, to je stvarno glupi odgovor, „ako nije kriv“, jer šta je uopšte bio kriterijum u onom vremenu haosa, revolucije i terora, da se odredi ko je kriv, ko nije kriv, jer su ljudi nestajali na ulici bez traga. Posle 16 dana zatvora, pozove me stražar i kaže da dođem gore i ponesem stvari. Ja dođem gore, kad tamo sedi islednik za pisaćim stolom a preko puta njega sedi moja majka u astraganskoj bundi. Bilo je to smešno i tužno gledati islednika u partizanskoj uniformi, i moju majku, predratnu gospođu, uplakanu i zbunjenu.
Taj islednik me pita zašto sam u zatvoru. Ja rekoh da ne znam. „Kako ne znaš“, kaže islednik, ne hapsimo mi ljude tek tako bezveze. Pa, rekoh, ne znam, možda zato što sam svirao za vreme okupacije na Radiju. „Zato sigurno“, kaže islednik, „svirao si Nemcima“ pa onda odjednom reče mami „gospođo, vodite ga kući“ a meni „pazi dobro šta radiš“. Kod kuće saznam da mi je najviše pomogao naš kum Dušan Jovanović, zvani Čika Duško, legenda planinarstva, koji je pre rata bio prijatelj sa tim islednikom, koji je takođe bio planinar. Posle jedno 20 godina ja na nekom planinarenju na Kopaoniku sretnem jednog starijeg čoveka, sprijateljimo se i počnemo da idemo zajedno na planinarenje i na skijanje. Ja sam stalno mislio da tog čoveka od nekud znam, ali nisam mogao da se setim odakle. Iz priče sam shvatio da je bio predratni komunista, ali da se posle pogrešno izjasnio i otišao na Goli Otok na tri godine. A onda je posle radio neke leve poslove i bio novinar u nekom malom listu. I tek negde 70-ih godina, dok smo sedeli na Jahorini, malo smo svi popili, ja se setim da je taj islednik bio ćelav kao moj sadašnji prijatelj, planinar, samo što je tada imao čizme i uniformu, a sad planinarsku vindjaknu i tada mi upravo sine ko je on. Prošlo je 30 godina, a ja sam mislio da li me je taj čovek prepoznao i da li on zna da sam ja njega tek sad prepoznao. Mene je to stalno mučilo, i hteo sam da ga pitam da li se on mene seća i godinama se rešavao da to uradim. Nažalost negde 1995-96 on je umro i ja nikad nisam saznao da li je on znao ko sam ja. To mi je ostalo nekako nedovršeno i danas mi je žao sto mu nikad nisam rekao, odnosno, što nisam saznao da li je on stvarno znao da sam ja taj dečko koga je on pustio iz zatvora, a da ja znam da je to islednik koji je meni de fakto spasao život u to vreme.

Bubiša i Dizzy Gillespie, 70tih godina, Beograd
(klikni na sliku za uvećanje)

Vojislav Simić: Posle rata, odmah smo počeli da sviramo džez. Tada je bio kod vlasti bio neki potpuno ludački, bez osnova strah od džeza, koji je prosto bio kao neka paranoja. Mislilo se da će sad džez da donese neki novi način američkog dekadentnog načina zivota koji će strašno loše uticati na sociajlističku omladinu. I to je trajalo jedno vreme. Bile su razne izjave i članci u štampi protiv džeza. Međutim, to je polako jenjavalo. Vlasti su mislile, pa, dobro, džez, to nije opasno za režim, nama su opasniji književnici, pa i slikari, te su zabranjivane neke knjige, pa i neke izložbe. Nas su posle pustili da sviramo šta hoćemo. Mi smo ovde lagodno živeli u radio stanici. U prvo vreme, oko l950. godine svirali smo džez, američki a razume se i naš, i tako smo proveli jedan divan život, i posle shvatim, da sam još video i razne druge strahove i ludačke paranoje komunističkog režima. Tako je jedno vreme bio i strah od religije, pa onda ne sme niko da slavi slavu, pa onda neko u novinama piše, na primer, „danas 19. decembra neću primati goste“, a ne sme da se napiše da je danas Sveti Nikola. Posle su počeli polako da slave javno. Međutim, evo danas kad mi je na slavi bio sveštenik kaže mi da ovo je moja slava sveti Petar i Pavle retka, ali da i danas u mom kraju, bez obzira koja je slava skoro niko ne zove sveštenika da obavi obred u kući. Onda je posle bilo nekih suludih strahova od „velikosrbstva.“ Čika Jovina zbirka pesama „Čika Jova srpskoj deci“ prekršteno je u „Čika Jova našoj deci“. U Kruševcu, sećam se, 1984. godine ja napišem sa pesnikom Ljubišom Đinđićem iz Kruševca jednu divnu kantatu, on je pisao tekst, ja sam pisao muziku, bio je hor Armije, veliki džez orkestar, glumci, jedna igračka grupa koja igra moderan balet itd., koja je bila izvedena na Slobodištu, koje je, kao što znate spomen-park u Kruševcu koji je sagrađen povodom streljanja 360 Kruševljana 1943. na Vidovdan kao odmazda Nemaca za jedan partizanski napad na neke Nemce u selu kod Lomnica. To je bila tradicija koja je trajala već mnogo godina. Pred koncert ja dođem na razgovor u radio Kruševac i dok sam pričao pomenem nekoliko puta reč Vidovdan. Vidim neko mi iz tehnike maše rukom. Kad su pustili muziku u sred razgovora, dođe taj neki lokalni da kažem, kulturtreger, i kaže mi „nemojte molim vas stalno da pominjete Vidovdan, kažite 28. juni“. „Pa, čoveče, zašto da ne pominjem Vidovdan, pa to se sve zbog Vidovdana i održava“, kazem ja. Dakle, pazite, 1984. godine, četiri godine posle smrti Titove, posle, mi smo još uvek imali te ludačke košmare i paranoje, jedno vreme od džeza, posle od religije, onda od Tita. Nisam mogao uopšte da shvatim da se takve stvari događaju.

Bora Roković i Bubiša sa Simfonijskim orkestrom RTS, Beograd, oktobar 2003.
(klikni na sliku za uvećanje)

Pošto sam mnogo putovao po svetu imao sam zanimljiv život. Prošao sam skoro sve zemlje po svetu, celu Evropu, Severnu i Južnu Ameriku, a uhvatio sam malo Azije i Afrike. Nešto sa orkestrom, a nešto i sam, kao član raznih žirija ili jednostavno na privatnim putovanjima. Od svih puteva koje sam video, uključujući i privatne i profesionalne, najlepše sam se proveo i video najzanimljivije stvari u Sovjetskom Savezu. Ne u Rusiji, jer je današnja Rusija potpuno drugačija od nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, u kome sam bio pet puta. Možda to izgleda malo čudno, ali to je bila jedna zemlja potpuno drugačija od svih komunističkih koje smo dotle znali. Bio sam pre toga u Čehoslovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj gde je komunizam nakalemljen na jedan stari i drugačiji način života. Iako sam uvek bio antikomunista, onda sam očaran Sovjetskim Savezom. Mislim pre svega običnim ljudima koji su nas divno prihvatili, zatim samim prijemom koncerata, kao i nekih čudnih stvari i događaja. Na primer, u Bakuu sretnem čoveka, jednog inženjera, Rusa, koji je kao nuklearni inženjer, već onda, 60-tih godina putovao po svetu i Americi, i pozove me kući i pusti mi neku ploču Djuk Elingtona koju ja nikada dotle nisam čuo i koju sam posle tražio pet godina u Americi, i jedva sam je našao. U Bakuu, pored Kaspijskog jezera doživeli smo tih dana drugo poletanje u kosmos kosmonauta Germana Titova, koji je poleteo baš odande iz Bajkonura (baš preko puta nas). Dok stojimo pored jezera ili mora kako oni zovu Kaspijsko jezero, inženjer mi kaže: „Vojislave, vidiš ovo jezero“. Kažem: „vidim“. A on meni kaže: „Imamo rakete sa kojima možemo da pogodimo koju god hoćeš kuću u Njujorku“. A ja mu kazem: „Ne bih baš voleo to da vidim“. „Ne, ne, nećemo“, kaže on, „samo da znaš da možemo“.

Bilo je tamo i posebnih ljudi koji otvaraju „sva vrata“. Dođemo na aerodrom, i tamo prvi put vidimo mlazni avion Tupoljev 104. Izvadimo aparate da slikamo. Prilaze nam odjedanput zemaljske stjuardese i skoče na nas, i viču: „šta radite, to je zabranjeno, ko ste vi“, a nas vodič, čovek iz Ministarstva kulture koji je bio i naš konferansje na koncertu, kaže stjuardesi: „mi smo američki špijuni, i snimamo za časopis „Life“ ruske avione“. Tad nastane jedna mrtva tišina, ona stjuardesa ćuti i gleda u nas, pa onda kaže onom Rusu: „a Vi ste iz ???“ a on samo kaže „da“, a stjuardesa ljubazno kaže: „u redu, možete da slikate“.

Bubiša u stanu. Snimio Dragoslav Simić

Doživeo sam i druge zanimljive stvari. Ne mogu sada svega da se setim, a nema ni mnogo vremena. A, da setio sam se, imao sam jedan fenomenalan put motociklom sa pokojnim Borivojem Simićem, mojim kolegom, dirigentom kroz celu Jugoslaviju. To je bilo kao ono iz priča ili putopisa Evlije Čelebije i Kanica koji na konjima i kolima idu po zemlji. Jer na motorciklu, kao i na konju vi ste direktno u dodiru sa prirodom i doživljavate istinitije nego sa bilo kojim drugim prevoznim sredstvom.
Taj put motorciklom nikad nisam mogao da zaboravim. Razume se, taj je put trajao 12 dana, posto su se na putu motorcikli kvarili, ali smo imali sreću da su sa nama bili dva inženjera, Bata Zarić i Aca Pavlović, koji su mogli da poprave svaki kvar. Taj put sam mogao da izdržim zato što sam bio mlad. Inače od prevoznih sredstava najviše volim voz, daleko više nego automobil ili avion.

Putovanje vozom je bila i moja obsesija. Jedanput sam napravio jedan gaf kad smo bili u Sovjetskom Savezu 1982. godine, sa grupom jugoslovenskih kompozitora. Ja, pošto su mi vec dosadili letovi avionima, gde samo gledam avione ili gradove, na svoju ruku, promenim avion za voz Krasnaja strela Moskva–Lenjingrad. Svi su se čudili otkud ta promena, pa kad su saznali da sam ja to uradio, hteli su da me ubiju, a ja sam ih onda odveo do železničke stanice Krasnojarski Vogzal, pa im kažem: „pogledajte ovu divnu zgradu, zar nije lepa“. Uđemo unutra u voz, a ja kažem: „vidite samovar, možemo da pijemo čajeva koliko hoćemo, pa pogledajte cveće u vagonu koje kondukter povremeno zaliva“, pa, rekoh, „gde toga još ima, nigde sem ovde, pa zato ćutite, putujte vozom i gledajte kako izgleda Sovjetski Savez, iz aviona ionako ništa ne vidite“. Posle, razume se više nisu bili ljuti na mene. Kazali su, dobro, to je sad u redu, videli smo lepe stvari.

Tada smo stanovali u hotelu „Astorija“ u Lenjingradu, božanstven stari hotel iz carskog doba, prema kome svi današnji Hajati i Seratoni izgledaju kao da su od kartona napravljeni. U SSSR-u je bilo čudno to mešanje carskog doba i ovih komunističkih načela i navika. Na primer, u to vreme u Moskvi 60-tih godina nisam mogao da nađem mapu grada, to je bila državna tajna. Posle se sve to se izmenilo. Danas, na primer, neki prijatelji koji žive tamo, kažu mi da ne dođem ni slučajno sada, prvo što je sada toliko skupo i sve je sada amerikanizirano i ne liči na ono ranije. Nikad ne bih doživeo to što sam doživeo onda.

Vojislav Simić: Sad me Dragan pita da pričamo o ljubavi. Rekoh, ne znam, imao sam mnogo devojaka, a dva put sam se ženio. Sada me baš slušaju i žena i ćerka i unuci, ne smem ništa više da kažem. Setio sam se sada, na kraju, ovog ludila oko Guče, kao centralnog kulturnog događaja ove zemlje. U Guči sam bio mnogo puta a 15 godina sam bio i član žirija. Zato mi je sad smešno kad sam čitao izjavu predsednika Vlade i našeg ministra za infrastrukturu, kako beše, Velje Ilića, kako onaj koji ne zna šta je Guča taj ne zna šta je Srbija. Pomislim, pa gde ste do sad bili, u Guči vas do sada nisam nikad video. Sad da me neko zove ne bi išao, jer to više ne liči na onu Guču gde su se prodavala lecedarska srca i grnčarija, a jeo se samo svadbarski kupus i pečenje. Bio sam u Guči onda kad je to bilo lepo i spontano. Sad mi je dosta ovog vašara i ne bih više išao.

Vojislav Simić: Kaže mi Dragan da imam minut vremena, i sad, na kraju samo mogu da kažem da mi je drago što ste me zvali i da više nemam šta da pričam. Napisao sam uostalom jednu knjigu koju je Radio Beograd izdao, koja se zove „Veselo putovanje“. Tu sam opisao sve turneje našeg orkestra po stranim zemljama.

( slika iz Politike )

Slušaj:     (mp3)
/ Trajanje 30 min. /

Vidi - "Radio kritika"

Postavljeno: mart 2010.

Autor sajta

Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com Video zapis - O knjigama koje govore: Veče Dragoslava Simića. Narodna biblioteka Kruševac. Novinarka Maja Martinović, (Radio televizija Kruševac) 2006. Dragoslav Simić je ekspert za proizvodnju radio programa o čemu svedoči ovaj sajt na kome možete čuti 1000 dokumentarnih radio emsija Dragoslava Simića: opširnije vidi sicke41@gmail.com       sajta

---

Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Da li ste pročitali retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com

---

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad