“Novi život” Vojina Perića

Kazalište slijepih ~ Zagreb

Vojin Perić upravnik i prvak “Kazališta slijepih” u razgovoru sa jednim rediteljem iz Engleske

Za posetioce ove stranice sajta, tekst koji sam napisao dođe kao neki mali dnevnik obavljenih radova.

Moj odlazak u Zagreb početkom oktobra 2011. zaista je bio plodotvoran. Razgovarao sam sa Vojom Šiljkom, novinarom koji je osmislio najdugotrajniju zajedničku emisiju “Zeleni megaherac”, drugih programa Radio Zagreba i Radio Beograda, VIDI ZELENI MEGAHERC, zatim sa Brankom Lustigom filmskim producentom koji je za Spilbergov film “Šindlerova lista” dobio Oskara i sa Vojinom Perićem. Pitaćete se ko je ovaj slepi čovek koji me je toliko oduševio kad sam mu otvorio prostor na sajtu.

Slušaj:      (mp3)

Uvrstiću ovu emisiju u seriju najboljih radio dokumentaraca koje sam napravio i to opet zahvaljujući slučajnosti. Pred sam put u Zagreb dobio sam od Željka Bajića kolege iz Radija BH, nekad Radio Sarajevo, poruku o festivalu Kazališta slijepih kao i o prvaku ovog pozorišta Vojinu Periću. Šta mi je Perić sve rekao može se čuti, a zamolio sam Željka Bajića da mi napiše prilog o Vojinu.

Željko Bajić:

A za Voju ... to ti je duga priča. I on i ja smo ti bili učenici Zavoda za slijepu djecu u Sarajevu. Putevi nam se potom razišli - on otišao u Zagreb, ja studirao u Sarajevu. I onda, osamdesetsedme dolazi Kazalište slijepih "Novi život" u Sarajevo. Prvi put kao novinar idem na predstavu. Sa snimateljem...

Neki odvratan, kišan dan. Zamisao mi da snimimo predstavu, da poslije snimimo glumce pa da to sastavimo u jednosatnu emisiju. Mom snimatelju, pokojnom Branku Vasiću sve jasno od prve - čovjek postavio tri ili četiri mikrofona na stalke na rub pozornice ... prosto mu nemaš šta objašnjavati - prošao svašta od snimanja po zabitim bosanskim selima do Zimske olimpijade... Svjetla se pogase. Predstava počne. predstave se ne sjećam, ali glume se itekako sjećam. Htio ne htio, čovjek zaboravi da pred sobom ima slijepe glumce. U jednom trenutku Vojo Perić se, u žaru glumačke igre, zaleti ravno na stalak s mikrofonom. Moj tonac Vaske skoči od straha da će mu srušiti stalak... Vojo je ipak bio brži: došao tačno do stalka a onda lagano, vrlo lagano ... unazad. Poslije predstave glumci pričljivi, bez truda napravim emisiju, jednu od slušanijih na Radio-Sarajevu te sezone.

Naredne godine pozovu me Vojo Perić i idejni tvorac kazališta slijepih Antun Lastrić da s njima putujem u Minhen. Gostuju u klubovima Jugoslovena. Jugoslovenski konzul, Mariborčanin, mislim da se zvao Vili Rozman, priredio prijem za članove ekipe. Ostali smo duboko u noć. Voji Periću nikad ne manjka smisla za zezanje, smijali smo se do suza. Recimo, sjećam se jedne zgode. Članica ekipe, prevodilac, mlada djevojka. Jedan od naših domaćina u klubu Jugoslovena prostodušno pita: a šta ti curo radiš? Ona zbunjeno objasni da je prevodilac. Na to će zaprepašteni "Jugović": "A koga bona prevodiš kad smo svi naši?"! Na to će Vojo ko iz topa: prevodi nas slijepe preko ulice.

Moje sljedeće putovanje s "Novim životom" u Trst. Godina je 1991,. Putujemo u Trst. Negdje u vazduhu osjeća se proljeće i još nešto. Domaćin kazališta slijepih Slovensko gledališće. Putujem prvi put s tadašnjom djevojkom, današnjom suprugom. Radoznala je da vidi kako sve izgleda iza scene. Slovensko gledališče, jedno ozbiljno pozorište - i scena i ono iza scene, sve kao u svakom ozbiljnom evropskom teatru.

Sala puna, publika usredsređena na predstavu. U mraku svijetli samo lampica na mom magnetofonu. Neko me u jednom trenutku uviđavno potapša po ramenu: "Gospod, nije dopuščeno kurit!" Okrenem se gospodji koja me upozoravala, pokažem joj magnetofon; bilo joj neprijatno, do kraja večeri mi se izvinjavala. Uz to tršćansko putovanje još jedna uspomena.

Vojin Perić u ulozi Molijerovog Tvrdice

Na koktelu poslije predstave ozbiljno razgovaram s direktorom Slovenskog gledališča. Zabrinuto mi kaže: "Ako se Slovenija otcjepi od Jugoslavije ... mi Slovenci u Trstu ćemo biti izgubljeni...!" Mnogo puta tokom strašnih godina koje su uslijedile pomislio sam na direktora Slovenskog gledališča i pitao se, da li je kasnije promjenio mišljenje.

Uz Voju Perića još samo jedan intimni doživljaj. Već te jeseni 1991. godine, jugoslovenska redakcija BBC-ja čiji saradnik sam tad bio, upozorila me je da mi više nije u mogućnosti slati honorar u Sarajevo. Nisam shvatio svu komplikovanu finansijsku proceduru te ni objašnjenje. Pitali su me, mogu li nekako otvoriti račun u Zagrebu. Zagreb je te jeseni već bio u ratnoj zoni, narod u skloništima, dakle, nije bilo šanse da otputujem u Zagreb i otvorim račun. Što je još gore, Sarajevo je te jeseni bilo neke vrste posrednik u telefoniranju iz Hrvatske u Srbiju i obrnuto. Naime, ne jednom mi je zazvonio sarajevski telefon i neko bi, s druge strane žice, zavapio da prenesem poruku nekome u Hrvatskoj odnosno u Srbiji; direktne telefonske veze izmedju nekada dviju bratskih republika bile su ili prekinute ili otežane. Zamolio sam Voju Perića da mi da broj svog računa pa da mi BBC uplaćuje honorar i da mi on to sačuva. I, tako, moje funte, na žalost suma nije bila velika, počele su se slijevati na račun kazališta slijepih "Novi život"!... Nisam mogao ni slutiti za šta će mi zatrebati te pare.

Juli je 1992. Već sam izbjeglica u Srbiji sa strašnim ratnim iskustvom. Moja djevojka, danas supruga, nekim stazama i bogazama napušta ratno Sarajevo i stiže u Zagreb da bi koji dan kasnije nastavila putovanje, preko Budimpešte, u Beograd. Vojo Perić joj predaje onaj moj honorar u zapečaćenoj koverti. Tek kad se rastala s njim, kad je otvorila kovertu i prebrojala novac, ustanovila je da je Vojo iz vlastitog džepa sumi dodao još novaca. Taj dug mu ni do danas nisam vratio. A ne znam ni kako bih..."

To ti je, dragi moj, to!
Željko

Postavljeno: novembar 2011.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad