Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Fotografije: lična arhiva Dubravke Preradović
Da čujemo šta ima novo! ~ To je prvo pitanje ujutru posle buđenja, koje nas vodi ka telefonu. Našu pohlepu za vestima, dovela je savremena tehnologija do savršenstva. Ovaj tonski zapis snimljen “oko planete” dok traje korona, načinjen je delom te tehnologije, skajpom. Reklo bi se da smo u prednosti u odnosu na antički svet jer imamo veštine kojima smo “na vezi” 24 sata. Privilegovani položaj brzog saobraćaja koštao nas je pandemije.
Kako? Malo istorije prema vikipediji.
Antički istoričar Tukidid kaže da se Atinska kuga prvi put pojavila u Etiopiji. Odatle se proširila na Egipat i Libiju da bi posle dugog putovanja brodovima i kopnom, zahvatila Grčku, prvo luku Pirej u Atini, gde je dopremana hrana tokom Peloponeskog rata 430. godine p.n.e. Kugu su zatim putnici preneli u Rim i druge delove istočnog Mediterana.
Kako je došlo do Atinske kuge odnosno svih poznatih epidemija pre ili kasnije u svetu? Prema savremenim saznanjima doneli su je virusi. Poreklo virusa u istoriji života nije razjašnjeno. Moguće je da su kao i poreklo života, stigli iz svemira. Virusi su neprestano prisutni u svakodnevnici kao pojam ozbiljne pretnje zdravlju, ne samo ljudi nego i biljaka i životinja.
Epidemiju kuge u Dubrovniku 1348, izbila je prvo na ostrvu Šipan, do kojeg je došla na mletačkim lađama koje su nosile „Crnu smrt“ zajedno sa robom sa Bliskog istoka. Rešenje je bilo da se obustavi sva trgovina sa drugim krajevima. Jula 1377. godine Veliko vijeće u Dubrovniku uvelo je obavezni karantin za sve koji su dolazili iz zaraženih područja.
Španska groznica iz 1918. godine i kasnije druge epidemije koje poznajemo u svetu, stigle bi svakako, brže ili sporije, na šta je uticao saobraćaj, nekada jedrenjaci i konjanici, danas avioni, vozovi, autoputevi, kruzeri, posebno ratovi.
Mi smo 2020. godine, saobraćajem u najširem smislu, došli u poziciju da nas je epidemija zahvatila odmah i sve. Strah i panika su prateća pojava epidemija. Da smo sporije živeli, kao u vreme Tukidida, ipak ne bi sprečili virus da stigne, samo bi došao kasnije.
Da čujemo šta ima novo! ~ pitanje sa početka.
Nauka vakcinu još uvek traži i naći će je. Ali kako izgleda, za sada, jedini lek za koji znamo, ne baš popularan, je onaj dubrovački iz 1377. godine, ~ karantin.
Zabeležio urednik sajta Dragoslav Simić, aprila 2020.
Iz biografije:
Dubravka Preradović je istoričar umetnosti. Diplomirala je i magistrirala u Beogradu, a doktorirala na Univerzitetu u Udinama i Praktičnoj školi visokih studija u Parizu. Prvenstveno se bavi istraživanjem kultova i relikvija u Vizantiji i slovenskim zemljama u ranom srednjem veku, srpskom srednjovekovnom arhitekturom i skulpturom, a jedan deo njenih istraživanja je posvećen istoriji srednjovekovnih studija u Srbiji i u Francuskoj na prelazu iz XIX u XX vek. Duže od decenije je radila u Narodnom muzeju u Beogradu, kao kustos u srednjovekovnom odeljenju, a odnedavno živi u Lionu u Francuskoj gde radi kao nezavisni istraživač. Član je odbora za istoriju umetnosti SANU, francuskog komiteta za vizantijske studije, a za period 2020-2022 izabrana je člana žirija Evropa nostre za dodelu nagrade Eurepean Heritage Awards/Europa Nostra Awards za istraživanja u oblasti kulturnog nasleđa.
Autor je većeg broja naučnih radova (https://ephe.academia.edu/DubravkaPreradovic), koje objavljuje na četiri jezika. Njen poslednji projekat je bio posvećen Gabrijelu Mijeu, znamenitom francuskom vizantologu, koji je pre jednog veka objavio temeljnu studiju o staroj srpskoj arhitekturi i tim povodom je septembra meseca 2019. godine u Galeriji nauke i tehnike SANU priredila izložbu naslova Gabirjel Mije i istraživanja stare srpske arhitekture, a na istu temu je uredila i zbornik radova koji ovih dana treba da izađe iz štampe. Trenutno radi na prvoj naučnoj monografiji posvećenoj svetim Ermilu i Stratoniku, manje poznatim beogradskim ranohrišćanskim mučenicima.
Slušaj: (mp3)
Govori o sebi, o gradu u kome živi,
o radu u vreme korone, o panici.
Šta je ispričala Dubravka Preradović
Zovem se Dubravka Preradović. Istoričar umetnosti sam, srednjovekovac. Svojevremeno sam radila u Narodnom muzeju u Beogradu, a danas živim u Lionu i radim kao nezavisni istraživač, tokom poslednjih nekoliko godina najviše kao saradnik naše Akademije nauka. Primarno se bavim istraživanjem kultovima svetitelja i relikvija u Vizantiji i slovenskim zemljama u ranom srednjem veku, ali i istorijom proučavanja naših srednjovekovnih spomenika te je otuda moj poslednji projekat iz više razloga bio posvećen jednom francuskom istraživaču – Gabrijelu Mijeu - jednom od utemeljitelja modernih vizantijskih studija u Evropi, koji je aktivno istraživao srpske srednjovekovne crkve i manastire i napisao temeljnu studiju o našoj staroj arhitekturi, o čijem radu sam priredila manju izložbu u Galeriji nauke i tehnike SANU i zbornik naučnih radova koji uskoro treba da izađe iz štampe.
Ovih dana nalazim se u pomalo neuobičajenoj situaciji, budući da prolazim kroz poslednju fazu lečenja kancera. Početak karantina u Francuskoj poklopio se sa početkom moje radioterapije. Terapija mi nije odložena ali su novonastale okolnosti uslovile svakodnevene promene u njenom rasporedu, što je sa svoje strane unelo dinamiku u moj uobičajeni ritam. Kao što verovatno znate Francuska je 15. marta zatvorila sve objekte koji nisu od vitalnog značaja za opstanak a od 17. marta u podne u zemlji je uveden celodnevni karantin i kretanje je moguće samo u jasno definisanim slučajevima. Prilikom izlaska iz kuće potrebno je popuniti sertifikat – od juče je moguće popuniti onlaj sertifikat na sajtu ministarstva unutrašnjih poslova, а pokazuje se u slučaju da vas neko legitimiše i proverava. Kako ne bi improvizovala pročitaću vam ih. Dakle kretanje je moguće iz sledećih razloga:
Rekla bih da se u Lionu karantin poštuje. Naime, imam posebnu privilegiju da, zbog činjenice da moram da idem u bolnicu svaki dan, mogu da hodam do bolnice, što je nekih 3km u jednom pravcu, i tako svedočim o životu u gradu. Redovi ispred supermarketa postoje, ali nisu predugački i samo u određenim periodima dana. Poštuje se razdaljina između ljudi, a maske i rukavice se nose sporadično, prema sopstvenom nahođenju. U početku su bili veliki redovi ispred apoteka, ali toga više nema. Bilo je sa druge strane i sasvim lepih scena. Naime, prvih dana karantina su cvećari poklanjali zalihe cveća koje su im se zatekle u radnjama kako isto ne bi propalo.
Što se pak bolnica tiče, a to sam u mogućnosti da svedočim iz prve ruke većina njih je dobro organizovana. Međutim, ova kriza iznela je na površinu neke, pokazalo se, pogrešne odluke kao što je bila ona u vezi sa proizvodnjom hirurških maski, budući da je Francuska pre oko jedne decenije značajno smanjila njihovu izradu. Takođe, u najvećem lionskom kliničkom centru se kao problem postavila i količina odela za jednokrstnu upotrebu, ali ništa što bi ugrozilo rad sa bolesnicima.
Iako je prvobitni Makronov govor bio prepun ratne retorike usmerene na borbu protiv virusa, vlada čini sve da panike nema. Od početka krize je čak četiri miliona ljudi ostalo bez posla, ali je vlada garantovala da će svima pomoći, a brojne olakšiće su date malim i srednjim preduzećima koja su u ovoj krizi najviše pogođena.
Čitam vesti samo onoliko koliko je neophodno da budem informisana, a još manje gledam televizor ali i bez toga osećam neposrednu blizinu virusa: preminula je baka jednom našem prijatelju, a nedavno su mom suprugu javili da mu je preminuo kolega iz Španije.
No, stičem utisak da je u Francuskoj atmosfera potpuno drugačija od one u Srbiji. Niko ne viče, ne paniči, ne preti... Stoga je u ovom trenutku moja briga više usmerena ka mojoj mami, koja je sama i rekla bih zarobljena u njenom stanu u Smederevskoj Palanci. Mama je planirar, u vanrednoj je formi i inače vodi vrlo aktivan život, koji je odjedanput treba da bude sveden na te ponižavajuće tročasovne izlaske u prodavnicu u cik zore. Ovde nema te generacijske segredacije, ista pravila važe za sve.
Što se mog rada i života tiče on se ne razlikuje mnogo od onog pre karantina. Inače radim od kuće, a od semptembra meseca prošle godine je i moj suprug prešao na rad na distanci dva do tri puta nedeljno. On je prvog dana ove krize dobio obaveštenje o tome da se prostorije njegove firme zatvaraju i da će do kraja ove situacije raditi samo od kuće. To, međutim uopšte nije značilo smanjeni obim posla za njega. Štaviše.
U ovom trenutku je obustavljen rad na pisanju scenarija za dokumentarni film o Gabrijelu Mijeu na kojem sam pozvana da sarađujem. No, budući da sam se neposredno pred zatvaranje prihvatila rada na knjizi o beogradskim rahohrišćanskim mučenicima Ermilu i Stratoniku, imam pune ruke posla. Sa prijateljima se samo čujem ili vidim bilo da su to grupni ili pojedinačni razgovori. Čini mi se da je ovo veliki izazov za roditelje sa malom decom koji moraju po čitav dan da im se posvete. Ponekad stoga razgovaram i sa svojim malim prijateljima kojima, čini mi se ovih dana buja mašta. Nedavno mi je sin prijatelja iz Ženeve, sedmogodišnjak, gotovo dva sata pričao o univerzumu robota koji je zamislio, robota koji su vakcinisani i koji imaju pasoše sa kojima mogu da putuju gde god požele.
Gledam da izbegavam društvene mreže, mada se mora priznati da im ne manjka duhovitog sadržaja. Takođe, danas je sasvim izuzetno Žan Luk Godar držao uživo iz svog doma masteklas na instagram stranici Filmske škole iz Lozane. Malopre sam, upravo zbog našeg razgovora, pogledala moju FB stranicu i na osnovu poslednjih par sati stiče se utisak da većina mojih prijatelja kuva ili vežba, ili oba naizmenično pošto se nešto svi sekiraju da će se ugojiti u karantinu, što je mora se priznati jedna važna slika ovog trenutka: većina svega ima u izobilju.
Stoga sam izrazito protiv pravljenja zaliha. Generalno se vodim za jednom plemenitom mišlju svoje drugarice japanke, “tokom oluje životinje stoje ispod drveta”. Verujem da je takav stav dobar za sve situacije u životu. Mirno čekamo da ova oluja prođe.
Trudim se da imam rutinu, ali ne previše striktnu. Mamu zovem svaki dan u drugačije vreme kako bih zadržala makar privid iznenađenja. Dobrovoljno sam izabrala da imam dve fiksne tačke u danu: Od početka karantina svakog dana u 13 časova snimam drvored kestena koji vidim sa prozora svoje radne sobe. To drveće koje je na je na početku ove konfinacije bilo bez lišća juče je procvetalo. Druga tačka jeste aplauz u 20 časova. On je u delu grada u kojem živim iskren i dostojanstven. Nema ni lupanja ni zviždanja ni trubljenja, samo aplauz. Od kada se prošle nedelje promenio sat taj aplauz se poklapa sa zalaskom Sunca. Tako sa prozora dnevne sobe, koji gleda na Zapad, aplaudiram ne samo zdravstvenim radnicima i svim drugim pregalnicima zahvaljujući kojima sistem funkcioniše, već pozdravljam i slavim njime Sunce i prirodu, život sami.
From: Dubravka Preradović
Sent: Monday, April 20, 2020 2:03 PM
To: Dragoslav Simić
Subject: Preradovic 2
Šaljem Vam u prilogu i nekoliko fotografija L i o n a, tačnije kvarta u kojem živim.
Lion je grad poznat po svojim monumentalnim freskama, kojih ima u svim delovima grada i koje uglavnom za temu imaju lokalnu istoriju. Ova freska nazvana "Humanisons la vie!", naslikana je na fasadi zgrade Crvenog krsta i prikazuje značajne medicinske pregalnike. Među njima je naslikan i Fransoa Rable koji je bio lekar u lionskoj bolnici od 1532 i 1535. godine, upravo u vreme kada je pisao Pantagruela koji je i objavljen u Lionu 1535. godine.
Kao što sam rekla, u Lionu se karantin poštuje. Bulevari su prazni. Sve bicikle su u stanici. Moguće je prošetati se, ali ne dalje od jednog kilometra od kuće, kao i izvesti kućnog ljubimca.
Od našeg razgovora je odlučeno da će se karantin u Francuskoj za sve produžiti do 11. maja.
Čovek i pas
|
Posetite link |
|
Video zapis - Sa predstavljanja knjige “Glasom pisana istorija” u Aranđelovcu, 12. marta 2020. godine. Prilog RTV Šumadija. Novinarka Milica Nedeljković. Već narednog dana proglašena je epidemija u Srbiji. |
Postavljeno: april 2020.
Glasom i mikrofonom protiv panike
Kako bi motivisao ljude da ne klonu duhom u jeku pandemije, dugogodišnji radijski novinar Dragoslav Simić je napravio seriju razgovora s našim uspešnim ljudima iz inostranstva o tome kako se nose s karantinom i izolacijom
Politika,
autor: Dimitrije Bukvić
Vidi više na stranici "Promocije"
Zahvaljujem na podršci istoričarki umetnosti Irina Subotić
Tehnička podrška:
~ Tanja Regoda
~ Ljubisav Gicić
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
